There's always
something better
round the corner

28.02.2017.

Younger

Sutra mi je rodjendan. Trideseti. Puno gledam TED govora o samoaktualizaciji, samopomoci i ostalim sranjima.

Ne mo┼że meni niko pomoci. Hvata me panika, pokusavam da ne mislim da je danas zadnji dan da imam 29 godina.

U biti nikad se nisam bojala niti starenja, niti onog sto ti drustvo namece da moras uraditi do odredjenih godina. Mislim isao je zivot ok, osnovna skola, srednja skola, faks. Sve navakat. Bez vecih problema i tegoba. Onda su pocela sranja: Naci posao u ovoj zemlji. Preteskih pet godina mog zivota: jedna ribica koja je stvorena da bude nesretno zaljubljena u nekom malom ateljeu gdje ce da pise pjesme o svojoj nesretnoj ljubavi, gdje ima par dobrih prijatelja i dobrog vina. Ja sam stvorena za melanholiju tesku. I mislim da bih bila dobra u pisanju pateticnih pjesama. Nekad sam bila, dok to nisam ubila u sebi. Ubila da bih prezivjela. Cak i ovo zvuci pateticno.

Eh, ta ribica odluci da sebe preodgoji. Sad ces biti zmaj u ovom biznis svijetu. I nije da me ne privlaci ta pomisao: uspjesna poslovna zena sa mnogo obaveza i malo slobodnog vremena. Imam ja taj drajv u sebi, ambicija neka da zelim vise i da znam da mogu bolje.
Ali ona melanholija mene uspava. Zelim ja, radim, trudim se, ali ponekad samo odlutam i mjesecima ne radim ni na cemu da moja karijera bude bolja. Ribica se prepusti struji pa gdje me odnese.

Zbog tog me drma panika pred ovu tridesetu. Sta ako ostanem ambicija u pokusaju. Prosjecna. A panic monster se ne oglasava da uradim nesto po tom pitanju.

Radim ja, radim i mimo posla i radim i mimo mimo posla. Puna sam obaveza. Neke placaju racune, a neke me ispunjavaju toliko da bih ih mogla raditi do kraja zivota. I to mi daje nadu i svrhu u zivotu.

Drugi razllog panike je: sama sam. Sama sam i u svojoj glavi ne mogu se zamisliti da imam nekog i da je normalno. Moje dvadesete, i to je izgleda sto me najvise boli, su prosle u nesretnim i nedefinisanim odnosima. I nastavljam ja istom stazom. Kazem sebi: neces vise ulaziti u odnose koji nisu definisani ili jeste ili niste. I dzaba, opet ja isto. Bas ponekad sebi izgledam ocajna te ljubavi i konekcije s muskim rodom da lelujam u odnosima i prihvatam opustene opcije jer smo se povezali na dubljem nivou.

Nekako se uvijek vratim na mr Divnog i kako sam prije nego sto cu ga upoznati tacno znala sta zelim i bio je on. A moj manjak samopouzdanja i onaj strah da ne budem "teska zvocava zena" me uvede u odnose kad je meni sve ok. Postoji prvobitni strah da udjem u vezu, pa ja to lagano distanciram jer ja ne zelim biti u vezu s A. - to ovaj strenutni nedefinasani. On je predaleko, preslobodan je za moje ukuse i meni ovo ovako odgovara. Mislim sigurno bi mi odgovaralo da imam 21. Eto i mrzim se i zbog ove recenice. Kontradiktorna sam. Pa sta ako mi nije 21 nego 30. Jesam li pokleknula nad drustvenim normama i pritiscima da poslije tridesete moras nesto ili si nista?? Eto moje dileme. Elem koliko god meni odgovaralo definisano s A. ja se zaljubim. Ja ako se u dva navrata ljubim s nekim ko mi se svidja, a ko je jos njezan i divan, ja se zaljubim. Zaljubim se koliko god ne zelim da se zaljubim. Pa postanem manijak koji ne spava po noci, vrti filmove, hvata me nervoza i ubijem svu ljepotu odnosa koji je bio na pocetku.

Uglavnom, sutra mi je trideset. Nista mi u glavi nije poslozeno.

Odjava.

MOJI LINKOVI

Little Me


Lyrics



Credits
Counter : 22161
Designer : HonestSmile <3