Imam tacno 12 dana s njim.Imam njegovu paznju jos toliko, jer 13. dan ide da rjesava svoje probleme. Simbolicno?

Ide da rjesava one zivotne, tegobne stvari od kojih bjezi cini mi se vec dugo.
Mene vise nece biti tu.Prilicno sam sigurna da se ovo nase zavrsava tu, prije nego je i pocelo, cini mi se. Povezali smo se, drag mi je strasno, ali valjda je to ono moje prokletstvo: tajming.
Toliko zelim da sam makar mala ali znacajna varijabla u tom odlucivanju nastavka zivota, a kad sebi priznam znam da ne mogu biti. Ponovo sam se ponadala i sad me ponovo boli. Pozitivno je to sto se ovaj rak po prvi put nije zatvorio u sebe i povukao se. Sinoc je taj rak priznao da je nesretan, da ima problem sa suocavanjem sa problemima.
A ja sam po prvi put u zivotu mogla da filozofski serem s nekim o ljudskom postojanju, svrsi istog i medjuljudskim odnosima. Pricala sam, progutala u sebi ono sto me boli i pokusala biti zrela za njeg.

Zivot je tezak i sto prije spoznamo tu cinjenicu, ona postaje nevazna i zivot postaje laksi. Probleme treba prigliti jer mudri ljudi rekose jednom, da su problemi poucni, zbog toga i donose toliku bol. Rekla sam mu sinoc sta volim kod njeg i da bih voljela da mu mogu pomoci, da ga mogu zagrliti kao jedno ljudsko bice drugog. Slozili smo se u misljenjima i na kraju razgovora mi se zahvalio, onako iskreno i tuzno rekavsi da nema s kim da prica.

Cini mi se da moram da cijenim to sto ti neko bice koje nikad ne govori o emocijama kaze da je nesretan i ne smijem nikako to da uzmem zdravo za gotovo. I necu okrivljavati kosmos ako na kraju on odluci da se vrati njoj, da se i ne vrati njoj ali bude htio da bude sam..Necu ga ni sad napustiti jer me treba, kao jedno ljudsko bice koje treba drugo. Ali necu ni zivjeti u iluziji da je to nesto sto nije. Jer nije nista, a meni ostaje samo strpljenje da ce on mozda vidjeti da se zivot nije srusio poslije nje.